„Čujem, samo ne razumem šta je rečeno“

Ovo je česta žalba – skoro sve osobe čije je oštećenje sluha uzrokovano prirodnim starenjem ili bukom imaju ovaj problem. Gubljenje sluha se tipično ne dešava preko noći. Obično osobe sa oštećenjem sluha postepeno gube male količine slušne osetljivosti tokom godina, gubeći prvo osetljivost u pogledu visokih i srednjih tonova, a održavajući približno normalnu osetljivost kod niskih tonova. Niske frekvencije u govoru nam daju osećaj jačine zvuka, a srednje i visoke nam omogućavaju da čujemo mekše samoglasnike i omogućavaju razumljivost govora. Iz tog razloga, kod osoba kojima je oslabljena osetljivost na srednje i niske tonove dolazi do efekta da čuju „glasnoću“ govora, ali ne mogu da razumeju šta je rečeno.

Na žalost, većina ljudi čeka dugo vremena da potraže rešenje za svoj gubitak sluha jer često misle da nemaju problem. Znaci gubitka sluha se često ne prepoznaju na vreme i osobe sa gubitkom sluha krive ljude i okruženje oko sebe: „Deca ne pričaju jasno“, „Novi TV kanali imaju mnogo buke u pozadini“, „Trebalo je da koriste bolje mikrofone“, „Ne čujem te kada pričaš iz druge sobe“, „Svi mumlaju“, i tako dalje.

U stvarnosti osoba sa ovakvim oštećenjem sluha gubi svoju prirodnu sposobnost da čuje frekvencije koje služe za razlikovanje pojedinih samoglasnika. Nerazumevanjem jednog slova u govoru, gubi se razumevanje čitavih reči i stiče utisak da sagovornici ne govore jasno. U tihim okruženjima osobe sa blagim gubitkom viših frekvencija mogu obično da „popune praznine“ prateći tok razgovora. Ipak, čak i ako manji gubitak viših tonova neće u potpunosti omogućiti nerazumevanje razgovora u svim situacijama, doći će i do slabije čujnosti ili potpunog gubitka drugih zvukova kao što je cvrkut ptica, zveckanje ključeva i slično.

Čujnost pojedinih glasova

Čujnost pojedinih glasova