Slušni aparati su uređaji koji snimaju sve zvuke koji dopiru do uha, obrađuju ih tako da ih prilagode oštećenju sluha kod specifične osobe, i na kraju ih puštaju u uvo osobe koja nosi slušni aparat.

Stari slušni aparati su bili analogni, i najčešće su mogli samo da pojačavaju sve zvuke koji dopru do njih. Moderni slušni aparati su digitalni i sadrže čip sačinjen od miliona električnih komponenata koje neprekidno obrađuju zvuk, pretvaraju ga u čistiji oblik i stvaraju odgovarajuću jačinu zvuka. Digitalni slušni aparati su sposobni da razlikuju zvuke koje treba pojačati od neželjene buke koju treba utišati. Ovo omogućava da se neki zvuci kao što je govor čuju daleko jasnije.

Digitalni slušni aparati mogu da se prilagode prema nivou oštećenja sluha, kao i prema ličnim potrebama pojedinca. Neki aparati poseduju jedan broj predefinisanih programa koji mogu da se primene u različitim situacijama, kao što su tihi razgovori, koncerti, zabave i druga mesta sa puno pozadinske buke. Moćniji digitalni slušni aparati omogućavaju takve stvari kao što je istovremeno gledanje televizije i učestvovanje u razgovoru, lociranje mesta odakle dolaze zvuci, eliminisanje pištanja i efekta mikrofonije pri razgovaranju na telefonu i bežično povezivanje sa izvorima zvuka kao što su televizori, mobilni telefoni, računari ili stereo sistemi.

 

Tipovi slušnih aparata

Osnovna podela slušnih aparata je na one koji se nose iza uha (BTE – Behind The Ear), i one koje se nose u uhu (ITE – In The Ear). Aparati koji se nose iza uha su tipično lakše dostupni, lakše se vade, i mogu biti bolji izbor za teža oštećenja sluha. Aparati koji se nose u uhu mogu biti različitih veličina, gde čak i najveći primerci kompletno staju u uho, a najmanji primerci su u potpunosti nevidljivi.

Još jedna, donekle slična podela, je na uređaje koji zatvaraju i koji ne zatvaraju slušni kanal. Uređaji koji se nose u uhu tipično zatvaraju slušni kanal, dok uređaji koji se nose iza uha ga mogu, ali i ne moraju zatvarati u potpunosti. Uređaji koji ne zatvaraju slušni kanal imaju manju slušalicu i omogućavaju signalima niže frekvencije (dubljim tonovima) da dopiru do uha prirodnim putem. Uređaj onda može da pojačava samo srednje i visoke frekvencije (više tonove), što je pogodno za ljude koji imaju oštećenje sluha u opsegu viših frekvencija. Uređaji koji u potpunosti zatvaraju slušni kanal mogu biti dobar izbor za one osobe koje imaju oštećenje sluha u nižim frekvencijama.

Slušni aparati koji se nose iza uha mogu biti različitih veličina i oblika, i mogu da rade po principu prenosa zvuka kroz plastičnu cevčicu ili kroz žičicu do prijemnika direktno u uhu.

BTEbasic
RIC

Slušni aparati koji se nose u uhu mogu biti različitih veličina:

velicine-ITE

 

Tehnologije slušnih aparata – mikrofoni

Postoje tri tipa mikrofona koji se koriste u slušnim aparatima:

  • Omni-direkcioni – prikupljaju zvuke podjednako iz svih pravaca.
  • Direkcioni – tipično imaju dugme za prebacivanje između omni-direkcionog i direkcionog načina rada. Direkcioni način rada omogućava da se slušni uređaj skoncentriše npr. na govor koji dolazi od direktno ispred osobe, a da umanji buku koja dolazi sa strana. Ovo olakšava komunikaciju u bučnim okruženjima.
  • Adaptivno direkcioni – automatski se prebacuju između omni-direkcionog i direkcionog načina rada

Mikrofoni naprednijih slušnih aparata primenjuju mehanizme za smanjenje šuma i eliminaciju mikrofonije. Smanjenje šuma radi po principu eliminacije pozadinskih zvukova, a pojačavanje takvih kao što je govor. Sa druge strane, mikrofonija je efekat kada se mikrofon i slušalica ili zvučnik nalaze previše blizu jedno drugom, pa zvuk sa mikrofona biva pušten kroz zvučnik i ponovno snimljen na mikrofonu, gde biva pojačan, što dovodi do glasnog pištanja. Moderni slušni aparati poseduju mehanizme kojima se ovaj efekat u potpunosti izbegava.